Nije nepoznanica da se u našoj zemlji uvozi lišće, šibice, led za ćevape, krompir, pasulj, beli luk i dr. Tom spisku se pridružuju sirovine za reciklažnu industriju. Nekom je čudno, a nekom smešno, da uvozimo i staro staklo, ali to je činjenica koja zabrinjava Srpsku fabriku za reciklažu iz Aleksinca. Jedina firma u Srbiji i u regionu, koja se bavi reciklažom staklenog ambalažnog otpada, godišnje uveze 1.000-3.000 otpadnog stakla za reciklažu.
Iako i iz regiona nabavlja sirovine za reciklažu, Srpska fabrika za reciklažu stakla ne radi punim kapacitetom – godišnje prerađuje oko 13.000 tona u pogonu u Grejaču. Krajnji proizvod je kulet, reciklirano staklo, koje iz ovog pogona odlazi u izvoz u količini 10.000 tona na godišnjem nivou.
Kapacitet naše fabrike je 30.000 tona, a kako nemamo dovoljno sirovina prinuđeni smo da uvozimo otpadno ambalažno staklo. Ukupne količine stakla koje se sakupe u toku jedne godine se kreću od 8.000 do 10.000 tona. U strukturi tog stakla industrija učestvuje sa oko 60%, sakupljači oko 30% a javno komunalna preduzeća 10% – rekao je u razgovoru za „eKapiju“ direktor Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača, u vlasništvu „Youla Group“ iz Grčke.
Naš sagovornik ističe da je ugostiteljski sektor veoma zainteresovan za isporuku staklene ambalaže, a da su najveći problem za dobijanja većih količina lokalna komunalna preduzeća u kojima nema dobre organizacije.
Sakupljačima stakla se plaća u zavisnosti od čistoće stakla i ne postoje nikakva količinska ograničenja. Dajemo i određene stimulacije kako bismo podstakli povećanje sakupljanja iz komunalnog sektora – napominje Ognjanović.
Violeta Belanović-Kokir, direktorka Sekopaka, operatera upravljanja ambalažnim otpadom, potvrđuje da se stakleni ambalažni otpad najviše generiše iz dva kanala – u HoReCa i u domaćinstvima.
Svaki od ovih kanala je specifičan zbog kvaliteta materijala i načina sakupljanja. Troškovi sakupljanja su vrlo visoki po toni sakupljenog materijala i idu čak i do 50 EUR po toni, dok je otkupna cena jedva 10 EUR po toni. Ovde se vidi najveći problem sakupljača – uz komplikovanu logistiku sakupljanja ovaj posao rade sa gubitkom – kaže za „eKapiju“ Belanović- Kokir.
PROBLEM I U IZVOZU STAKLA
Iz fabrike u Grejaču upozoravaju da se velike količine otpadnog stakla izvoze, umesto da se recikliraju.
Iz „Sekopaka“ kažu da je veliki problem za razvoj reciklaže stakla što u Srbiji ne postoji reciklaža staklene ambalaže koja može od otpadnih flaša da napravi nove, što bi, kako kažu, „bilo u najvećem interesu, kako industrije pića, tako i države“.
Glavno pitanje je kako da uvezena ambalaža bude reciklirana u Srbiji, tj. kako da ne uvozimo staklenu ambalažu, a izvozimo stakleni ambalažni otpad. Odgovor leži u zajedničkom strateškom partnerstvu države, industrije pića i reciklažne industrije, zasnovane na tržišnim i evropskim standardima – kaže direktorka „Sekopaka“.
S obzirom na to da se recikleri zalažu za definisanje minimalne cene izvoza staklenog krša kao sekundarne sirovine kako bi se zaštitila domaća industrija i smanjio nekontrolisani izvoz nerecikliranog stakla, pitali smo Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine da li država planira neke promene u prekograničnom kretanju otpada.
Međutim, iz Ministarstva nemaju konkretan odgovor.
Otpad za čiji tretman ili odlaganje na ekološki prihvatljiv i efikasan način nema tehničkih mogućnosti i postrojenja u Republici Srbiji se izvozi. U narednom periodu, Ministarstvo će intenzivno raditi na izmenama i dopunama zakonske regulative u oblasti upravljanja otpadom, koja mora biti usklađena sa propisima i smernicama Svetske trgovinske organizacije, koja propisuje uslove za slobodan promet roba i usluga – odogovorili su u Ministarstvu.
ŠTA BI TREBALO PROMENITI?
Za sve strane bilo bi značajno oživljavanje srpske staklarske industrije, koja bi modernizacijom pogona mogla dosta da se poboljša.
Direktorka „Sekopaka“ kaže da bi država trebalo da prepozna svoj interes, koji bi sigurno bio dobro primljen od industrije pića, a to je aktiviranje Fabrike stakla u Paraćinu.
Posle više neuspelih privatizacija, ovaj nekada industrijski gigant sada ne može da stane na noge bez podrške države. Neohodna investiranja u modernizaciju opreme i omogućavanje „Paraćinke“ da proizvede staklenu ambalažu u skladu sa evropskim standardima i zahtevima industrije, sigurno su dugoročno najodrživije i najsveobuhvatnije rešenje ovog problema – objašnjava sagovornica „eKapije“.
Iz Srpske fabrike za reciklažu navode da bi država trebalo i da zakonom definiše uslove rada operatera, kao i minimalne obaveze plaćanja naknade ovlašćenim sakupljačima od operatera.
Iz resornog ministarstva najavljuju izmene i dopune postojeće zakonske regulative u oblasti upravljanja otpadom.
Pre svega, biće izmenjen Zakon o upravljanju otpadom, donećemo reviziju Strategije upravljanja otpadom, ali i svih podzakonskih akata koji proizilaze iz navedenog zakona, do kraja 2013. godine i tokom 2014. godine. Tako će biti stvoreni novi uslovi za unapređenje sistema upravljanja otpadom i posebnim tokovima otpada u Srbiji, a samim tim i za upravljanje otpadnim staklom – obećavaju iz Ministarstva.
Osim novog pravilnika o izdavanju dozvola, novog dokumeta o kretanju otpada, predviđena je i povećana uloga inspekcije kroz podizanje sistema kontrole u ovoj industriji.
